Dr. Strendžlav iliti: Kako sam naučio prestati da brinem i zavoleo bombu

Kjubrikov klasik, kao umetničko delo ali i podsetnik koliko je tanka linija između fikcije i realnosti, komedije i tragedije.

Svaki put kad krene neka pizdarija sa zemljama koje raspolažu atomskim oružjem ja se setim Pitera Selersa u trostrukoj roli karijere u ovoj crnoj komediji iz 1964. i kultne scene kada mu kolega iz aviona, po nacionalnosti rednek vojnik, zajaše atomsku bombu koja krene da pada, a on svo vreme, kako se približava zemlji, veselo podvriskuje u stilu kauboja u rodeo predstavama. Pomalo sam mazohista u tom smislu, isto tako mi se na prošlogodišnje prve vesti o prelasku Korona virusa preko granica Srbije gledao Markovićev ep o epidemiji velikih boginja, Variola vera.

Dr. Strendžlav je snimljen u trenutku kada je hladni rat bio u svom zenitu, i uopšte nije bilo isključeno da bi se scenario sa kojim se Stenli Kjubrik sprdao, u stvarnosti mogao i ostvariti. Iz tog razloga prve kritike filma su bile prilično konfuzne, gledaoci ni sami nisu znali da li je dozvoljeno (ukusno) smejati se karikaturama koje sa jedne i druge strane, zbog trenutka neopreznosti jednim pogrešnim klikom na famozno crveno dugme, mogu uništiti pola planete. U duhu aktuelnih dešavanja u Ukrajini, samo da dodam da nije baš pomoglo ni skoro prikazivanje HBO serije o katastrofi u Černobilu, jer isuviše su nam sećanja na te scene sveža da bi smo "spokojno" gledali prekjučerašnje snimke kako ruska vojska šeta pored ostataka nuklearnih reaktora i u stilu "Ne brinite, puška je zakočena" izjavljuje kako je situacija pod kontrolom. Čika Stenli da je nekim čudom još živ, odmah bi krenuo da snima nastavak Strendžlava, scenario mu se sam piše...

https://www.youtube.com/watch?v=jPU1AYTxwg4